Специјални резерват природе “ЛУДАШКО ЈЕЗЕРО”

Посетилачка стаза Лудаш - ЧУРГО Западна стаза 2700 м

Специјални резерват природе „Лудашко језеро“

Лудашко језеро се налази на северу Војводине на територији општине Суботица у близини државне границе са Мађарском. На обали језера су смештена насеља Лудаш- Шупљак, Хајдуково и Носа.

Језеро и насеље уз језеро се још у XVI веку помиње под називом „Лудаш“, а порекло назива је од речи „луд“, што на мађарском језику значи „гуска“.

Историјат заштите датира још из 1955. године, али је у садашњем облику језеро заштићено од 1994. године према уредби о заштити из 2006. године, Специјални Резерват Природе “Лудашко језеро” обухвата површину од 874 хектара + 2002 хектара заштитне зоне. Припада I категорији заштите, као природно добро од изузетног значаја за Републику. Резерват је и од међународног значаја, језеро је уврштено на списак Рамсарских подручја 1977. године (влажна подручја од међународног значаја).

Природно добро је стављено под заштиту ради очувања екосистема влажних станишта пешчарског и степског простора с великом разноврсношћу предела и врста, реликтном степском заједницом и биотопом ретких врста флоре и фауне. Лудашко језеро је једини представник плитких семистатичних језера степске области у Републици Србији и представља место окупљања и боравка птица селица, због чега има међународни значај као Рамсарско подручје.

Управљање овим природним добром је поверено Јавном предузећу „Палић-Лудаш“ са Палића.

Са заштитном зоном чини јединствену целину на укупној површини од 2849 хектара.

1.

Традиционални начин живота

У прошлости је Лудашко језеро и околне ливаде представљало саставни део живота људи који су становали уз обалу. Током честих сушних лета, са тих ливада је кошена најбоља трава, а степски фрагменти су били добри пашњаци за испашу оваца. Становници обале су на безброј начина користили трску и рогозину, ловили чикове корпама из воде, сакупљали јаја птица које су се гнездиле у трсци и познавали све вештине којима су готово неприметно долазили до рибе и дивљачи са воде.

Некада су трску најбољег квалитета секли управо из Лудашког језера. Трска се користила за покривање кућа и осталих грађевина у сеоском газдинству, све до педесетих година XX века. Забате кућа правили су од трске облепљене иловачом, а од трске су прављени и зидови слабијег квалитета и ограде. Од листова рогоза су се правили разни употребни предмети: торбе, папуче, корпице, застори за подове и зидове.

Данас је остало само сећање на то време и покоја стара кућа на Лудашком шору.

 2.

Степа

Природни биљни покривач околине језера у прошлости су чиниле степе, прошаране мањим шумовитим деловима. Данас су степе скоро у потпуности претворене у њиве, јер се земљиште обрађује до саме обале, или ивице лесних одсека око језера Лудаш.

Степске заједнице су се развиле на најквалитетнијим типовима земљишта, која су постепено претворене у оранице. Изворни биљни покривач је опстао само на малим површинама-фрагментима и многе врсте ових станишта су на рубу нестанка. Последњи остаци степа на песку иза Визиторског Центра преорани су крајем прошлог века. О њиховом некадашњем постојању сведоче само бусенови заштићеног гороцвета (Adonis vernalis) на обали језера. Карактеристичне биљке степа су дивља жалфија (Salvia pratensis) и гребенаста пиревина (Glyceria plicata). Преоравање околних ливада је утицало и на инсекте и прилично их је проредило. Још увек се уз обалу језера могу видети поједине врсте лептира, као што су обични плавац (Polyommatus icarus), велики купусар (Pieris brassicae) и зорица (Anthocharis cardamines). На листовима биљака су скакавци и богомољка (Mantis religiosa), која вреба свој плен. На површини земље живе трчуљци и мрави. Стенице се хране биљним соковима. У рупама се скрива попац.

3.

Поглед на језеро

Лудашко језеро представља језерско-мочварни екосистем у степској зони, са богатим и разноврсним живим светом условљеним природно-историјским и савременим еколошким карактеристикама барско-мочварног и плитко језерског екосистема. Преовлађујући тип вегетације Лудашког језера је мочварног карактера. Доминирају тршћаци који се не јављају само у обалном појасу, већ местимично и у центру воденог окна, где граде бројна острва.  На малим острвима са трском, која мештани зову “коту”, бораве колоније велике беле чапље (Egretta alba), црвене чапље (Ardea purpurea), жуте чапље (Ardeola ralloides), а гнезди се и обични галеб (Larus ridibundus). Острва представљају одморишта за јединке обичне чигре (Sterna hirundo) и белобраде чигре (Chlidonias hybrida). На Жутој лесној обали, на деловима без вегетације, гнезди се у шупљинама једна од најлепших птица- водомар (Alcedo atthis). Своју храну, која се састоји од ситних риба и инсеката, прибавља испод воде обрушавајући се са своје осматрачнице. У води живи строго заштићена врста змије - белоушка (Natrix natrix). У густим тршћацима се крију сисари језера. Лоптаста гнезда патуљастог миша (Micromys minutus) су причвршћена на стабљикама трске близу обале језера. Бизамски пацов (Ondatra zibethicus) је пореклом из Америке. У језери могу да се виде његова бројна гнезда која гради од трске. Храни се ризомима трске и рогоза. Строго заштићена врста сисара Евроазијска видра (Lutra lutra), живи делом у води, а о њеном присуству на Лудашком језеру сведоче бројне “пловеће трпезе” и одморишта у тршћацима уз обалу и усред језера.

4.

Насеља и култура

Комплекс влажних станишта Лудашког језера налази се на 12 километара источно од града Суботице у северној Бачкој, на граници Суботичке пешчаре и лесног платоа Бачке. Простире се на подручју општине Суботица, у катастарским општинама Палић и Бачки Виногради. Природно добро је окружено насељима Палић, Хајдуково, Шупљак, Носа и Бачки Виногради.

Насеље Шупљак (Лудаш) се у писаним документима први пут спомиње 1335. године, као „Ludasyghaz“. Појављује се на значајним картама од XVI века.

Развој салаша у широј околини Лудашког језера почиње у XVIII веку.

До средине XX века Лудаш је било најважније насеље у околини језера. Имало је своју цркву, гробље, а овом трасом је ишла и пошта између Суботице и Кањиже. Хајдуково, насеље на северној обали језера, настало је почетком XX века, захваљујући све раширенијој садњи винове лозе на пешчари. Насеље Лудаш је и после оснивања новог насеља – Хајдуково - задржао водећу улогу, све до изградње аутопута Е-5, који пролази кроз Хајдуково, није изгубило на ранијем значају.

Околина језера крије највећи број археолошких налазишта у околини Суботице, а сматра се да је то било и најинтензивније насељавано подручје током историје. Насеља, некрополе, усамљени гробови, хумке, спремишта за храну уз речицу Киреш, на обали Лудашког језера и простора насеља Носа, богата су ризница из периода палеолита, неолита, бакарног доба, средњег века- ренесансног раздобља XIV и XV века.

5.

Водни режим Лудашког језера - Палићко језеро

У прошлости је језеро примало воде са северозападне стране, са подручја Суботичких шума преко низа влажних ливада, на којима су се јављали привремени водотоци у влажним годинама. На основу података са краја XVIII века, језеро је било повезано и са Сланим језером, преко влажног подручја са северне стране депресије Чурго, које је било још забележено као „Каменита млака“.

1817. године Лудаш је спојен са Палићким језером преко канала „Беге“. Канал је током влажнијих периода одводио вишак воде из Палићког језера у Лудаш, а преко језера у Киреш. Током сувљих периода канал је био без воде, а често се и затрпавао, што је утицало на хидролошки режим језера.

1971. године копањем канала „Палић-Лудаш“, Палићко језеро се празнило преко Лудаша у Киреш. У периоду од 1971. до 1975. године непречишћене воде Суботице су се уливале у језеро, стварајући дебеле наслаге муља. Копањем канала је уништено Слано језеро, гнездилиште ретких слатинских врста птица.

1981. године изграђен је одушни канал, који је у периоду 1981-1990. године преводио делимично пречишћене воде из другог сектора језера Палић у канал „Палић-Лудаш“. Главни извор воде за језеро постаје канал „Палић-Лудаш“.

Од 2000. године се убрзава изградња мреже канализације на подручју насеља Палић, сакупљање воде после кратког задржавања у лагунама (које се налазе на северном делу Сланог језера) доспевају у канал „Палић-Лудаш“.

У 2009. године пречистач отпадних вода града Суботице је постао ефикаснији – поред „линије воде“, добијају и „линију муља“ и од тада се стање непрекидно побољшава. У периоду од 2015. године до данас, спроводе се разни пројекти, који за циљ имају побољшање квалитета воде Палићког језера и канала „Палић-Лудаш“, што ће значајно утицати на квалитет воде језера Лудаш.

6.

Рибљи свет језера

Карактеристична врста некадашњег Лудашког рита је био чиков (Misgurnus fossilis) - риба која се прилагодила великим сезонским осцилацијама температуре и водостаја, што су природне одлике плитких степских језера. До шездесетих година, врста је била масовно присутна у плитким, замочвареним деловима језера. Позната је по томе да се лако закопа у муљ и тако преживи један период и без воде. Због загађености, чиков је нестао из језера. Једино се може срести и то само појединачним примерци, у води Киреша. Чиков је строго заштићена врста и природна реткост на територији Војводине. Најчешћа риба грабљивица језера је штука (Esox lucius), нешто ситнији гргеч (Perca fluviatilis) је такође честа врста. У прошлости су најпознатија врсте језера биле златни карас (Carassius carassius), лињак (Tinca tinca) и шаран (Cyprinus carpio). Тренутно се њихов број веома смањио и скоро их је потпуно потиснуо сребрни карас- бабушка (Carassius gibelio), који је унесен у наше воде и данас насељава све водотоке Војводине захваљујући свом великом биолошком потенцијалу размножавања и могућности опстанка у водама са малом количином раствореног кисеоника. Женке су у стању да се размножавају и без мужјака- без оплодње - партеногенетски. Приликом мреста довољно је присуство само осталих врста шараноликих риба.

Данас је у Лудашу присутно око 15 врста риба, од којих су штука, чиков и сом (Silurus glanis) на листама од националног и међународног значаја.

7.

Биљни свет влажних ливада

Једино место на ком су се одржале ретке и угрожене врсте хигрофилних ливада и слатина су депресије североисточне и северозападне обале Лудашког језера. Некада су оне биле широко распрострањене, али су због измењених услова станишта исчезле. Вода, као најзначајнији еколошки фактор утиче на опстанак оваквих станишта. На тресетној подлози, која је у процесу постепеног исушивања, још увек се могу наћи орхидеје, док су врсте које живе у мочварама и слатинским мочварама присутне само у фрагментима око ушћа Киреша у језеро и на подручју Переша. Иако је површина под влажним ливадама око Лудашког језера знатно смањена, овде још увек живе заштићене и строго заштићене врсте и неки панонски ендеми, као краткоглавичаста паламида (Cirsium brachycephalum).

8.

Птице влажних ливада

Језеро са приобалном вегетацијом је тип станишта, за које је већина врста птица везана, како у периоду гнежђења, тако и током селидбе-миграције и зимовања. Одводњавање у прошлом веку је утицало да се неке влажне ливаде исуше и због тога је значајно измењен птичји свет на подручју:

Муљача и барска шљука се више не гнезде, док је бројност популације вивка и властелице знатно опала. Само неколико парова обе врсте гнезди на влажним ливадама северно од језера.  Током високог водостаја, ове ливаде су одмориште и хранилиште за многе врсте птица у миграцији. У том периоду се често виђају роде, разне врсте чапљи, гусака и друге водене птице.