Специјални резерват природе “СЕЛЕВЕЊСКЕ ПУСТАРЕ”

Посетилачка стаза СЕЛЕВЕЊ 3800 м

1.

Специјални резерват природе „Селевењске пустаре“

Површина: 677 ха

Централна тачка: по Гриничу 46°08’37” Н-19°53’37” Е, по Гаус-Кригери 5111.675-7414.325

Подручје се пружа дуж границе Суботичко-Хоргошке пешчаре и лесног платоа Бачке. Као гранична зона две географске области, представља екотон великог биодиверзитета. Близина подземне воде, која на таласастом терену ствара мочваре и слатине у непосредној близини екстремно сувих пешчарских станишта, додатно повећава разноврсност. Истиче се својим флористичним вредностима, међу њима су веома атрактивне врсте из породице орхидеја и перуника. За неке биљне врсте Резерват је једино налазиште у нашој земљи, или је једно од постојећих малобројних налазишта. Од животињских врста такође је присутан велики број врста од међународног значаја. Подручја Резервата чине фрагменти пустаре са одређеним површинама воћњака и њива између два насеља.

Овај пустарски крај никада није био густо насељен и осим понеког мајура или салаша, овде се углавном напасала стока. На подручју постоје археолошка налазишта од којих је средњовековно црквиште, Темпломпарт, откривено приликом изградње аутопута.

Некада традиционално виноградског подручје, које је користило климатске и геолошке предности пешчарске подлоге данас има много више воћњака. Углавном се гаје јабуке, крушке, брескве и кајсије, а виноградарство је у успону уз производњу старих сорти као нпр. кадарка и кевединка.

Сточарство, некада традиционална делатност на пустари, данас није довољно заступљено.

Делови Резервата/Субјединице: Волујски пашњак, Дегелица, Богарзо, Темпломпарт, Селевењска шума, Лофеј, Траћик, Килапош, Сточни пашњак, Ченгеш рампа

2.

Степа на песку и лесним острвцима

Отворена, сува станишта Селевењских пустара покрива степска вегетација. Основне карактеристике овог типа станишта су одраз еколошких прилика на контакту леса и песка. На песковитој подлози нестабилна пешчарска вегетација постепено прераста у степску специфичних одлика.

Посебно су занимљиве степе на црници на “лесним острвцима”. Незнатно су уздигнуте над депресијама које су под слатинама. Због тога неки слатински елементи улазе у грађу ових степа, што је јединствено у ширим размерама. Исконске степске пустаре су индикатори некадашњих ксеротермних станишта, па у својој грађи обухватају реликтне и ендемске врсте, као што су гороцвет (Adonis vernalis), пресличица плава (Muscari botryoides), затим бројне орхидеје- шаренбубац пауколики (Ophrys sphegodes), пластак (Anacamptis pyramidalis), као и неке врсте животиња од међународног значаја за очување биолошке разноврсности – модроврана (Coracias garrulus) као и карактеристична врста -  паук-оса (Argiope bruennichi).

3.

Плавне шуме

Јављају се у најдубљим депресијама где је током већег дела године присутна засићеност земљишта водом. Флористички је сиромашна и са врло слабо развијеним спратом жбуња. На ободу шуме су појединачни примерци беле тополе (Populus alba) и храста лужњака (Quercus robur), а у центру доминира панонски јасен (Fraxinus angustifolia subsp. Pannonica). Доминантан еколошки фактор за опстанак овог станишта је ниво подземних вода.

Некада су у пустари, депресије са плавним шумама, биле уточисте живом свету у сушним периодима. Нестанак ових шума је последица уређивања вода и интензивне пољопривреде (њиве и воћњаци). Због тога је предео постајао све више пуст, биодиверзитет се смањио, али су и данас присутне барска перуника (Iris pseudacorus), гаталинка (Hyla arborea), барска корњача (Emys orbicularis), обична белоушка (Natrix natrix), мали славуј (Luscinia megarhynchos), црна рода (Ciconia nigra) и бројне врсте ситних глодара.

4.

Мере активне заштите природе

Богат и разноврсан биљни и животињски свет Селевењских пустара је главни основ за проглашење заштите овог резервата панонског пустарског карактера. На жалост, негативним утицајем човека- нарушавањем вредности резервата, многи исконски становници су остали без свог природног окружења и неопходних услова за живот. Да би преживели, њима је потребно учешће човека. Чишћењем пешчарских шумских чистина и степских ливада од инвазивних врста (багрем, копривић, циганско перје и кисело дрво) се спречава њихово зарастање. Прописно кошење ливада у одређеном периоду године (јул месец), прилагођено карактеру вегетације и условима и начину гнежђења птица, као и ограничено пашарење сачуваће ова изузетно вредна станишта и спасити од даљег пропадања. Постављањем вештачких дупљи за птице које се овде гнезде, периодичним храњењем и појењем, као и праћењем промена у биљном и животињском свету, помажемо им на прави начин.

Очувајмо Селевењске пустаре за генерације које долазе. Нека и оне уживају у њиховој јединственој лепоти.

5.

Селевењска шума

Селевењске пустаре се састоје из 10 делова, „острвских“ целина окружених њивама и воћњацима. Већина делова су отворена травната станишта пешчарског, степског или слатинског типа. Селевењска шума је секундарни шумски екосистем, настао садњом у XIX веку. Представља прибежиште за живи свет шума којих у окружењу више нема, као и за биљке и животиње шумских чистина и пешчаних дина.

Од раног пролећа до касне јесени на сваком кораку наилазимо на заштићене биљке, од којих се својом лепотом нарочито истиче пругасти шафран (Crocus reticulatus) и дивље орхидеје.

Стара стабла и оборена дебла у шуми постају станиште за велики број гљива и микроорганизама. У процесу кружење материје и протицања енергије, оне полако разлажу дрво и стварају хумус и стељу.

Најзначајније врсте птица су јастреб (Accipiter gentilis), обични мишари (Buteo buteo), шумска сова (Strix aluco), црна жуна (Dryocopus martius), дрозд певач (Turdus philomelos).

Мала површина шуме може да пружи уточиште не само ситним животињама, већ и крупним сисарима – обични јелен (Cervus elaphus), срна (Capreolus capreolus), дивља свиња (Sus scrofa) и обични шакал (Canis aureus).

6.

Шумске чистине

Једино очувано шумско станиште у Резервату Селевењска шума, прошарана је пешчарским и степским чистинама и мочварно-забареним депресијама.

Пешчарска микростаништа на чистинама Селевењске шуме су ботанички изузетно вредна. Заклоњена околним шумским оазама мање су угрожена од пескова уз путеве и обрађене парцеле. Ове чистине представљају “нетакнута острва” где и даље живе специфичне пешчарске заједнице.

Најзначајније врсте су: пешчарска перуника (Iris humilis subsp. arenaria), зелембаћ (Lacerta viridis) и легањ (Caprimulgus europaeus).

Пешчарски шушуљак (Gypsophila arenaria) живи на две пешчарске чистине у Селевењској шуми и то је његово једино налазиште у Србији. Малобројне популације развијене на просторно веома ограниченом станишту, које уз то обраста подрастом агресивног багрема, представљају озбиљне разлоге који би могли довести до ишчезавања ове врсте.

7.

Нестанак пешчара

Типични отворени пескови, којих је данас веома мало на подручју Селевењских пустара, су или под пионирском вегетацијом карактеристичном за још увек невезане пескове, или су под вегетацијом у различитим фазама обрастања.

На некада отваране пескове и пешчане дине, подсећају само мале површине у заштитној зони резервата. Оне су под засадима воћњака, који су заменили некадашње винограде, а доста је и напуштених површина под рудералном вегетацијом. Појасеви песка који обрубљују путеве унутар резервата, станишта су типичних пешчарских врста с обзиром да на њима ветар стално превејава песак.

Дински рељеф отворених пескова има велики значај за врсте биљака и животиња које подносе специфичне сушне услове живота. Типични представници су ковиље (Stipa capillata), срчаница (Onosma arenarium), мравињи лав (Myrmeleon formicarius), степски гуштер (Podarcis tauricus), пољска шева (Alauda arvensis), степска трептељка (Anthus campestris), пупавац (Upupa epops), руси сварчак (Lanius collurio).

8.

Газдовање на старински начин

Некада су се пустаре и пешчаре користиле за испашу и чување стоке, нарочито оваца. Влажне ливаде су биле кошене након високих вода у пролеће и у јесен. На тај начин је на свим травнатим стаништима одржан специфични карактер зељастих биљних заједница. Престанак традиционалног коришћења природних ресурса изазивао је неповољне промене у структури биљних заједница.

Велике површине под виноградима и монокултурама усева представљају селективно пропусне баријере за многе врсте, јер су се предеоне карактеристике битно измениле.

Повратак традиционалном начину обраде винограда, пашарењу и традиционалном сточарењу унутар Резервата је начин да се допринесе стабилности и очувању аутохтоне природе Селевењских пустара.

9.

Биљни и животињски свет пешчаре

Отворени пескови Селевењских пустара представљају станиште за велики број природних реткости.

Овде своје уточиште налазе веома ретке и угрожене врсте биљака, као што су ибришим каранфил (Dianthus superbus) и сибирска перуника (Iris sibirica). Јављају се, такође и ендемске врсте – пешчарски мразовац (Colchicum arenarium) и жедњак пешчарски (Sedum sartorianum), као и друге значајне врсте – козинац рутави (Astragalus dasyanthus), гранати косатик (Anthericum ramosum), краткоглавичаста паламида (Cirsium brachycephalum) и калужђерка пурпурна (Epipactis atrorubens). Од заштићених инсеката, свакако морамо поменути скакавца (Acrida ungarica), од водоземаца је значајна шумска жаба (Rana dalmatina) и обична чешњарка (Pelobates fuscus). Из групе гмизаваца је карактеристична смукуља (Coronella austriaca), а од птица се појављује црноглава траварка (Saxicola rubicola), пчеларица (Merops apiaster) и велика стрнадица (Emberiza calandra). У великом броју се јављају и представници групе сисара – европски јеж (Erinaceus europaeus), куна златица (Martes martes), јазавац (Meles meles) и лисица (Vulpes vulpes).

10.

Угроженост врста

Положај резервата, различити типови земљишта, слане воде у близини површине, допринели су формирању мозаика специфичних мозаичких асоцијација (отворених степских, слатинских, ливадских, мочварних, песковитих и шумских станишта), што је условио и разнолику фауну.

Регистровано је много станишта ретких, реликтних, глобално угрожених врста, од којих је већина на црвеној листи флоре Србије. Ове заштићене врсте су највреднији представници осетљивих екосистема Панонске низије и ширег региона.

У Резервату се јављају и друге врсте, угрожене у Војводини: свећица (Gentiana pneumonanthe), мочварни мравник (Phengaris teleius), Isophia costata, сиви сврачак (Lanius minor), брегуница (Riparia riparia) и соко ластавичар (Falco subbuteo).

 11.

Човек и природа

Традиционална и умерена обрада земље је сачувала драгоцена ишодна станишта Селевењске пустаре. Међутим, током последња два века, интензивирање пољопривреде и других активности су довели до значајних измена у изгледу предела у резервату. Претерана обрада земље, пољопривредне монокултуре, појава инвазивних биљних и животињских врста, довеле су до значајног смањења биолошке разноврсности. Лоше управљање водама на целом подручју, прекомерна испаша, као и недостатак испаше, неовлашћено сакупљање ретких и угрожених врста биљака и животиња, илегална одлагалишта смећа, употреба хемикалија и узурпација терена, довело је до трансформације овог предела. У интересу свих нас је да сачувамо наше природне вредности. Међутим, у природи човека је да тек кад изгуби неку вредност, постане свестан њеног значаја.

Сачувајмо Селевењске пустаре за будуће генерације, тако да и оне могу да уживају у лепоти!

12.

Живи свет влажних ливада

Најнижи делови резервата су под трском на коју се наставља травна вегетација и вегетација повремено плављених ливада. Ова типична влажна станишта су под водом током већег дела године и вегетационог периода већине биљних врста. Од природних реткости влажних ливада, издваја се велики шушкавац (Rhinanthus alectorolophus), који је ендемска врста Панонске низије. Такође, на истом станишту живи и велики каћунак (Anacamptis laxiflora), чија је угроженост све већа, због исушивања станишта и све мањег броја влажних година, када се подручје плави.