Конвенција влажним подручјима је међународни споразум који обезбеђује оквир за националне активности и међународну сарадњу у заштити и одрживом коришћењу влажних подручја и њихових ресурса.

Потписана је у иранском граду Рамсару 1971. године и ступила на снагу 1975. године. То је једини светски споразум који се бави одређеним екосистемом. Чланице/потписнице ове конвенције су из свих географских региона наше планете.

Рамсарска конвенција под влажним подручјем подразумева врло широко дефинисан појам: мочваре, баре, језера, реке, влажне ливаде и тресетишта, делте и плавна подручја, морске обале и подручја, мангрове и коралне гребене као и људским радом створене рибњаке, акумулације и солане.

Циљеви Рамсарске конвенције

Где год је могуће, влажна подручја треба да буду обновљена и рехабилитована.

Влажна подручја треба да буду заштићена тако да се обезбеди њихово мудро коришћење.

Значај влажних подручја

Влажна подручја пружају основне еколошке услуге и регулатори су водних режима и извор су биодиверзитета. Она су значајан ресурс са економским, научним, културним и рекреационим вредностима.

Влажна подручја играју значајну улогу у прилагођавању и ублажавању климатских промена.

Тренд смањивања и губитак влажних подручја узрокује озбиљне, често ненадокнадиве, штете животне средине у обезбеђивању еколошких услуга ових екосистема.

Шта је мудро коришћење

У средишту рамсарске филозофије је концепт мудрог коришћења који се у Конвенцији дефинише као „одржавање еколошког карактера влажних подручја примењивањем екосистемског приступа у контексту одрживог развоја“. То значи да се управљање водама и стаништима ослања на еколошке параметре и да се подржавају традиционални видови коришћења са циљем стимулисања развоја локалног становништва.

Лудашко језеро је постало Рамсарски локалитет још 1977. године, међу првима у некадашњој Југославији, заједно са Скадарским језером и Обедском баром.