05.12.2020. Субота
Посетилачке стаже
Посетилачка стаза Лудаш - КИРЕШ Источна стаза

Специјални резерват природе “ЛУДАШКО ЈЕЗЕРО”

Посетилачка стаза Лудаш - КИРЕШ Источна стаза 2300 м

Мере активне заштите природе

Богат и разноврстан биљни и животињски свет, екосистеми влажних станишта пешчарског и степског простора, реликтна степска заједница и биотоп ретких врста флоре и фауне чини Резерват јединственом целином у региону. Резерват је окружен пољопривредним земљиштем, насељима, аутопутем, пругом и, на жалост, под утицајем човековог развоја долази до нарушавања природних вредности. Многи исконски становници, биљке и животиње, су остали без свог природног окружења и неопходних услова за живот. Да би преживели, њима је потребна помоћ човека. Кошењем и уклањањем трске, корова и младица непожељних дрвенастих врста на високој источној обали Лудашког језера, око утоке Киреша у Лудаш и на вредним степским фрагментима уз обалу језера, помажемо им на прави начин. Сејањем семена трава природних врста на ливаде, где су оне у прошлости чиниле складну заједницу и праћењем промена у биљном и животињском свету, наша помоћ је драгоцена у очувању изворних природних реткости.

Кроз испашу, желимо да успоставимо и одржимо травне заједнице блиске ишодним, природним заједницама и њиховој динамици. На нашим заштићеним подручјима, стада мађарског сивог говечета и водених бивола су укључена у мере активне заштите природе сузбијањем трске на влажним ливадама, где је она инвазивна и где мења карактер природних станишта. Ради се углавном о трсци лошег квалитета, чије кошење и економска експлоатација нису исплативи, нарочито што је сузбијање најефикасније када се трска елиминише у зеленој фази. На острву ˮРожа Шандорˮ у Лудашком језеру, напаса се стадо коза. Поред одржавања травних заједница, козе успешно уклањају младице инвазивних дрвенстих врста и на тај начин спречавају зарастање острва.

Очувајмо Лудашко језеро за генерације које долазе! Нека и оне уживају у њему и његовој јединственој лепоти.

1.

Мађарско сиво говече - Bos primigenius taurus hungaricus

Постоји неколико теорија о пореклу мађарског сивог говечета. Једна каже да су прве животиње дошле у Карпатски басен са Кунима (народ), друга, да су их довели Мађари током повратка са својих освајачких похода на запад, док су их, према трећој теорији, припитомили староседеоци од врсте „тур“. Није доказана аутентичност ових теорија.

Према изворима из 14. века, сиво говече се у средњем веку извозило у западне делове Европе, где је било на цени због изузетно квалитетног меса, тако да је узгајање било исплативо. Користило се и за вучу, због свог робусног стаса и снаге.

Међутим, у 18. и 19. веку смањују се површине пашњака на којима се она гаје због ширења ораница, неодрживог газдовања и убрзане индустријализације, па се тако ова раса нашла готово на рубу опстанка. Од 19. века, мађарско сиво говече се користи у малом броју и то махом за вучу, пошто су савремене сорте говеда добиле примат због веће млечности и бољег приноса.

Спада у једну од оригиналних мађарских раса и узгаја се више као туристичка атракција по националним парковима. Стада данас служе као банке гена и за расплод, нарочито због податка да су изузетно отпорне на многе болести које погађају данашње типове високомлечних и високомесних говеда.

Мађарско сиво говече је веома погодно за одржавање заштићених травних станишта и ревитализацију мочварних и слатинских станишта – активну заштиту природе, јер није претерано захтевно и радо се храни младом трском. Преферира мезофилне травњаке, влажне ливаде и плавне површине, где екстензивном испашом, у кратком временском периоду ствара мозаичну травну заједницу која је основ за развој биолошке разноврсности и појаву великог броја заштићених врста биљака и животиња, највише птица.

2.

Геолошко- педолошке карактеристике

Лудашко језеро припада еолском типу језера. Језеро је дуго око 4,5 км и пружа се у правцу север-југ у међудинској удолини. Док се западна обала благо уздиже из језера, за Лудаш је, ипак, карактеристична висока, стрма, источна лесна обала 5-6 м висока изнад нивоа језера. Висока „жута обала“, коју одликују лесне косе и одсеци, настала је ерозијом таласа под утицајем владајућих ветрова. Такву обалу нема ни једно еолско језеро код нас, па је самим тим интересантна за заштиту као станиште одређених, специфичних биљних и животињских врста и њихових заједница.

Лудаш је плитко низијско језеро. Новија истраживања су утврдила да је северни део језера дубљи, а јужни крај изразито плитак. Дубина воде само на северозападном делу језера достиже 2 метра (највећа дубина је 2.25 м), а дубина централног дела језера се креће око 1.1 м. Источна страна језера, названа Суви рит, има дубину мању од једног метра, исто као и јужни део, почевши од чистине Табор.

Педолошке карактеристике

У околини Лудашког језера има више типова земљишта (последица геолошких, климатских и хидролошких услова). Песак је северно од језера, а лес- источно, западно и јужно. На граници песка и леса се јављају прелазни типови земљишта, а процеси заслањивања стварају разне типове слатина на нижим деловима терена. Различит спектар типова земљишта, условио је појаву великог броја разних типова вегетације и доприноси биолошкој разноврсности подручја.

3.

Заштићене биљне врсте

Природна вегетација у Специјалном резервату природе „Лудашко језеро“ је опстала само у виду мање-више изолованих острваца унутар пољопривредног предела. На тим изолованим фрагментима, разноврсност земљишних типова, као и одлика заслањених подземних вода да су близу површине, допринели су да биљни покривач чини мозаик специфичних заједница, што условљава и велику разноврсност животињског света који га прати.

Регистрована су многа станишта реликтних, ендемичних и глобално значајних врста. Међу њима су орхидеје, гороцвет (Adonis vernalis), степски козинац (Astragalus exscapus), Садлеров различак (Centaurea sadleriana), сибирска перуника (Iris sibirica). Ове врсте су највреднији представници осетљивих екосистема Панонске низије и шире и законом су заштићене.

Чишћењем станишта ових врста од непожељне вегетације и контролисаним примењивањем традиционалних начина коришћења простора (кошење, испаша), сачуваћемо те заштићене и строго заштићене врсте и за будућност.

4.

Прстеновање и праћење птица

Богатство орнитофауне Лудашког језера одувек је привлачило многе орнитологе и љубитеље птица. Први запис о птицама Лудаша датира са краја XVIII века. У резервату је до сада евидентирано преко 230 врста птица, од којих се половина овде и гнезди.

Подручје Специјалног резервата природе „Лудашко језеро” је изузетно занимљиво за орнитологе са разних страна света. Овде су боравили чувени орнитолози још од педесетих година двадесетог века. Од 1984. године, на овом локалитету се обавља маркирање птица и прати се њихова миграција. Годишње се прстенује око 6-7000 птица, око 30-40 јединки птица су са маркером неке стране земље (инострани налаз), а, исто тако, у просеку, од 20 до 30 јединки птица, које су прстеноване на Лудашу, се ухвати негде ван граница Србије. Подаци о маркирању птица представљају значајне информације, које се користе у циљу ефикасније заштите птица. Сазнаје се много о животу птица, о подручјима које птице користе за размножавање и за заимовање, као и који су то локалитети који птицама служе за одмор и ишрану током сеоба. На основу прикупљених података, сада знамо да је Лудашко језеро на источној миграторној рути и да је одлично место, првенствено за одмор и ишрану птица. Језеро због своје обале која је великим делом обрасла трском, привлачи стотине хиљада птица.

5.

Водени биво - Bubalus bubalis

Претпоставља се да је предак воденог бивола индијски дивљи биво – Арнијев биво. У Европу је стигао преко Африке, а остаци скелета су пронађени у Карпатском басену и сведоче о његовом присуству још из периода Авара (6-8 век).

Први писани извори о постојању воденог бивола потичу из 11. века. Најзначајнија  економска примена воденог бивола се огледала у вучи топова и кола током трајања турских ратова, али су и његово месо и млеко били у широкој употреби.

Популација је скоро нестала након другог светског рата, када напредак у механизацији пољопривреде више није захтевао радну снагу стоке. Средином 20. века водени биволи су готово потпуно ишчезли са наших простора.

Данас се узгаја више као туристичка атракција и делом због меса које има висок садржај фосфора и гвожђа, док се млеко, због високог процента масти (6-15%), може користити за прављење специјалних, висококвалитетних млечних производа. Постојећа стада се користе као банке гена за расплод.

Пракса околних земаља је показала да се биво ефективно и без великих улагања може узгајати и користити у оквиру заштите природе забарених, мочварних предела, где успешно сузбија неконтролисано ширећу трску и практично, сам опстаје у екстензивним условима. Посебно је погодан, јер је једини преживар који једе и стару, суву, па чак и делом трулу трску и рогоз.

Током кретања и тражења хране, животиње једу, ломе трску, потапају осушену мочварну вегетацију, стварајуц́и тако отворене водене површине и на овим новонасталим воденим окнима се формирају погодна станишта за размножавање и ишрану заштиц́ених врста, попут вивка (Vanellus vanellus), властелице (Himantopus himantopus), барске шљуке (Gallinago gallinago) и муљаче (Limosa limosa).

6.

Водни режим Лудашког језера – водоток Киреш

Најважнија притока језера у прошлости је био водоток Киреш, који је био повезан са језером преко свог плавног подручја, а код високих водостаја је играо и улогу отоке. Повезаност са Кирешом је била од пресудног значаја за квалитет воде језера. Плавно подручје Киреша, (депресија Переш) уз језеро има површину од 80 хектара. У јужном делу Переша, источно од Лудаша, Киреш је формирао језеро у дужини од око један километар, које је било саставни део тадашњег комплекса влажних станишта.

1958. године, регулацијом тока Киреша, нестаје језеро на плавном подручју Киреша, а на његовом месту се појављују влажне ливаде. Плављење Киреша се смањује. Киреш се улива у језеро сада у каналисаном кориту и излази из језера преко уставе код Носе. Ниво језера се регулише уставом, са максималном вредношћу на коти 97,57 метара, у складу са потребама водопривреде.

1973. године, регулацијом вода на целом простору водозахвата Киреша, ствара се каналска мрежа за одводњавање. Ниво подземне воде на Перешу се смањује за 1,5 метара, што доводи до изумирања флористичких реткости овог локалитета. На Перешу почиње експлоатација нафте и гради се сабирна станица. Изградњом асфалтног пута између Хајдукова и Носе, уз обалу језера, насипом пута, Переш се физички раздваја од језера. Једини коридор између влажних ливада и језера је каналисано ушће Киреша.

Крајем 80-тих година, као резултат „успешног” одводњавања целог региона, прилив воде из Киреша се смањује, а главни извор воде за језеро постаје канал „Палић-Лудаш”.