17.08.2018. Петак
Парк природе „Палић”
Мере активне заштите на Малом појилу

Већ више од годину дана се на Палићу остварује дугогодишња идеја управљача овог заштићеног подручја – испаша аутохтоном расом говеда - јединкама подолског говечета.

98_4.jpg

Под утицајем промене водног режима и других еколошких фактора, сукцесија екосистема је узела маха и без контролисаних активности на спровођењу мера активне заштите, неминовно је пропадање значајних станишта. Прилив велике количине органских соли, измењени услови биотопа и неадекватно одржавање, довели су до стварања погодних услова за развој трске (Пхрагмитес цоммунис), која је сада на овом подручју доминантна врста. У циљу успоравања овог процеса, управљач годинама спроводи мере активне заштите природе - кошењем, како би се омогућио опстанак ретким и угроженим врстама, као и очување станишта.

Прошле године се ревитализација  испашом на локалитету „Мало појило“ - већим делом у ИИ, а мањим у ИИИ степену заштите у оквиру Парка природе „Палић“ - одвијала изузетно добро. Простор влажне (мочварне) ливаде на коју се надовезује слатинска ливада, а на вишим теренима  наставља степа) се успешно ревитализује. Од 2015. године локалитет је ограђен, испред ограде је постављен електрични пастир и конструисана је једна надстрешница (монтажна – преносива), где се стока склања од неповолјних метеоролошких услова. Крајем 2015.  пуштена је шест јединки сивих говеда (подолско говече - Бос примигениус таурус хунгарицус), и већ су уочене значајне разлике у односу на претходни изглед терена – значајно смањење количине трске услед испаше. Испаша се реализовала током целе 2016. године и показала се као веома ефикасан начин одржавања станишта. Трска је скоро у потпуности нестала са терена, појавиле су се и биљке карактеристичне за поменута станишта - забележени су примерци великог каћуна (Анацамптис лаxифлора) – строго заштићене врсте. Идентификоване су и јединке индикаторских врста слатина и то из свих очекиваних група биљака и животиња.

Из историјских извора је познато да еколошка повезаност говеда и травних заједница траје већ хиљадама година. Подолско говече је постало најзначајнија раса за одржавање заштићених травних станишта и ревитализацију мочварних станишта, јер није претерано захтевно и радо се храни младом трском. Већ наредне године очекујемо да ће се и код нас видети први резултати – потискивање трске и ревитализација  мочварне и слатинске ливаде. У плану је да се испаша реализује током целе године и, уколико се покаже као ефикасан начин одржавања станишта, да се исти модел примењује и на другим локалитетима на Палићу и у другим заштићеним подручјима. Поред циљева који се односе на активну заштиту природе, пројекат ће због велике атрактивности ових животиња обогатити и екотуристичку понуду Палића.

Иначе, подолско говече потиче директно од Европског дивљег говечета (Бос примигениус Бојанус). Ова и њима слична говеда била су раширена у прошлости на огромном простору од Руских степа до северног Јадрана. Гајена су у Подолији (отуда им име, област у Украјини), Волинији, Галицији, Мађарској, Румунији, Бугарској, Војводини и Славонији. Међутим у 18. и 19. веку смањују се површине пашњака на којима се она гаје због ширења ораница, неодрживог газдовања и убрзане индустријализације, па се тако ова раса нашла готово на рубу опстанка. Према статусу угрожености данас, подолско говече у Републици Србији се убраја у групу угрожено одрживе расе. То значи да је раса угрожена, али да су предузете активности на њеној конзервацији и очувању.

98_1.jpg

98_5.jpg

98_2.jpg

98_3.jpg